Fric Taulov odrastao je u liberalnoj i imućnoj porodici u Kristijaniji (naziv za Oslo od 1624. do 1925.) U njegovom domu sretali su se neki od najuticajnijih ljudi Norveške, svih opredeljenja, ali najviše je bilo radikala, na čelu sa pesnikom Bjornstjerne Bjornsonom. U maju 1870. godine Taulov je položio za farmaceuta a potom je proveo neko vreme u Hamburgu, gde se pripremao da preuzme očevu apoteku, dok je u slobodno vreme počeo da slika.

Od kraja 1870. godine nalazi se u Kopenhagenu gde stupa u kontakt sa umetničkom akademijom. Njegov učitelj postaje pomorski slikar Karl Fredrik Sorensen. Tu je upoznao neke od svojih vršnjaka slikara Elifa Petersena, Holgera Drahmana i Mihaela Anhera.  U prvo vreme je pod uticajem slika obale Hansa Gudesa, sa njihovim lakim i vazdušastim karakterom.

Na Pariskom salonu 1877-79. izložio je seriju svojih slika obalskih motiva. Za vreme njegovih ponovljenih poseta Parizu u periodu 1876-79, vidi se njegov razvoj ka trezvenom realizmu. Po povratku u Kristijaniju ubrzano se razvija i njegov realizam inspirisan Francuskim uticajem postaje prepoznatljiv. Za vreme relativno kratkog boravka u mestu Kragero 1881-82. Taulov je naslikao neke od svojih najpoznatijih slika, poput „Gate i Kragerø med akende barn» („Ulica u Kragero sa decom koja se sankaju“; 1882, Nacionalna galerija).

U drugoj polovini 1880-tih, pa sve do 1892. njegov razvoj je „skokovit“ i u više navrata prekinut kraćim boravcima u inostranstvu. Za vreme jednog boravka u Parizu 1882-83. Taulov je pao pod uticaj slikara impresionizma. Za vreme sledećeg boravka u Modumu 1883. Taulov je uradio pastel „Vinter ved Simoa“ („Zima pokraj Simoa (reka)), punu atmosfere, gde je po prvi put pokazao kakve slikarske mogućnosti se nalaze u vodi koja polako protiče. Za tu sliku je u to vreme rečeno da je urađena sa Francuskim „teint“ stilu, tj. u stilu impresionista, što je dovelo do žustre polemike u štampi.

Osnovna misao kod Taulova bila je da umetnici trebaju sami da se bave pitanjima koja se njih tiču te da tadašnje institucije moraju da imaju sluha za interese umetnika. On je stajao iza organizacije Jesenje izložbe 1882. godine, i osnivanja Udruženja umetničkih slikara 1887. godine.

Taulov se 1892. godine seli sa porodicom u Francusku. Činjenica da je izabran za člana žirija na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine govori u prilog tome da je do tog vremena postao visoko priznat slikar u Francuskoj. Postao je prijatelj sa Avgustom Rodenom, Puvisom de Šavanom, Ernestom Meisonijerom i Alfredom Rolom. Uskoro i sa Klodom Moneom.

Poslednjih godina u Parizu (1898-1906.) Taulov je aktivniji nego ikada ranije. 1897. se razboljeva od šećerne boleti ali pokušava da se bolesti odupre tako što će se aktivno baviti slikanjem. U periodu 1904-06. Taulov dopusta bojama da budu smelije nego ikad.

Kao slikar Taulov pripada realističkoj tradiciji i smatrao je da čovek mora da se odnosi prema prirodi, ali da je tumačenje tog odnosa individualno. Muzičko i lično obojene forme su bile njegovo sredstvo izražavanja. Njegov razvoj je bio lagan, i uprkos tome sto su njegove slike u to vreme mogle delovati površno, njihova osnova nije bila bez dubine. On je bio „loš đak“, i jedan od slikara koji je uzimao samo ono što je sam želeo da koristi, ali je sa druge strane bio dobar i inspirativan učitelj, uprkos tome što sam nije osnovao školu slikanja.

(preveden sažetak teksta Vidara Poulsona) 

Kolekciju Nacionalnog muzeja Norveške možete istražiti ovde.

Article source: http://www.norveska.org.rs/News_and_events/Novosti-i-dogadjaji-/Zima-pokraj-Simoa-u-Beogradu/

SHARE