У угледном мексичком дневном листу „Контрареплика“ објављен је ауторски чланак амбасадорке Србије у Мексику Татјане Цонић под насловом „Србија обележава 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату“, који преносимо у целости:

Ако данас питате грађане Србије који је то историјски тренутак највеће победе, али и најстрашније патње српског народа, већина ће вам без размишљања одговорити да је то херојска борба наше земље за слободу у Првом светском рату 1914-1918. године, тада познатом као Велики рат. То је било преломно доба новије српске историје, доба општег жртвовања, истовремено и неизбрисиви део колективног сећања нашег народа.

У овом конфликту, српске жене су, заједно са мушкарцима, делиле ратне напоре и страдања, не само бринући о својим породицама и имањима, већ се борећи са пушком у руци или радећи као болничарке у тешким тренуцима збрињавања рањеника и лечења ужасних епидемија које су разарале савезничке редове.

Улога Србије, која је у Великом рату изгубила скоро 60% мушке популације, њено јунаштво и страдање, остаће забележене у историји света, док ће у војним школама наставити да се проучавају велике српске војничке победе, међу којима се посебно издвајају оне на Церу и Колубари из 1914. године, или пробој Солунског фронта 15. септембра 1918. године.

Ипак, можда највећа победа српског војника је управо победа хуманости над насиљем, без обзира на стравичне муке кроз које су пролазили. Да цитирамо великог српског пријатеља, сведока српског страдања у Првом светском рату, Швајцарца Арчибалда Рајса, који је тада рекао: „Колико пута сам у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, српски војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа“.

Једанаести новембар 1918. године, дан када је у железничком вагону у француском Компјењу потписано примирје са Немачком, обележава се стога у већини земаља које су дале своје жртве у овом страшном глобалном сукобу, међу којима је и Србија. Тога дана, на реверима српских грађана сија цвет Наталијина рамонда, симбол српског страдања, али и васкрса. Цвет који расте само на подручју Балкана, и који, чак и када се потпуно осуши, уз неколико капи воде поново оживљава, као феникс. И данас је са поносом носимо, сећајући се наших славних предака и победничке историје.

Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)