За неке је август месец светковина и националног славља, за српски народ је то месец сећања на патњу и мучеништво, на дане у којима су наши сународници плански и хладнокрвно прогнани са својих вековних огњишта на територији Републике Хрватске.

Злочиначка операција „Олуја“ била је круна пакленог плана, који је почео ускраћивањем колективних права Србима у Хрватској, а окончан је ускраћивањем права на постојање читавом једном народу.

Око четврт милиона наших сународника из некадашње Републике Српске Крајине, они који су имали срећу да преживе голготу тог кобног августа 1995. године, на крају су завршили у окриљу Републике Српске и мајке Србије, које ће довека неговати сећање на страдалништво Срба Крајишника.

У Хрватској се 5. август слави као Дан победе и домовинске захвалности, док је у Србији и Републици Српској то дан жалости због највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата – и тако ће и остати, јер заборав не вида, већ рађа нове ране.

Потомци оних који су преживели усташке јаме, логоре, куршуме, маљеве и србосеке, потомци наших новомученика чија нас лица упозоравајући посматрају са фресака и иконостаса, и сами су постали мученици, али су своју муку и непребол заменили, не заборавом, већ обновљеном животном снагом и искреном љубављу према Србији, и она им једнако искреном љубављу враћа.

Србија и Хрватска су суседне земље, и због будућности морају да граде боље односе, да економски сарађују и да покушају да на нове генерације не преносе предрасуде и наслеђене анимозитете према оном другом, међутим мало је вероватно да ће се два виђења „Олује“ и неких других историјских догађаја икада помирити, као што се не могу помирити џелат и жртва или радост и туга.

Сећајући се свих жртава „Олујe“, спаљених кућа и опустелих српских градова и села, данас цео наш народ пушта сузу, заветујући се на праштање али не и заборав, и чврсто поручујући свима да нових „Олуја“ никада и нигде више неће бити, јер Србија и српски и народ то неће дозволити.

Original Article