Амбасадор Жељко Јовић дао је интервју за бугарске дневне новине „24 часа“.
Господине амбасадоре, одлазите из Бугарске након скоро пет година дипломатске службе. Како би сте резимирали све што се догодило између наших држава у том периоду?
Од мог доласка у Бугарску, октобра 2019. године, десило се много тога између две државе што је наше односе продубило и квалитативно учинило бољим. Наравно, било је и остало питања која билатералне односе између Србије и Бугарске оптерећују, али је и ту направљен конкретан помак, и што је најважније о тим питањима се без устезања разговара и постоји спремност највишег политичког руководства да се она решавају.
Оно што је веома важно, јесте да смо нашу годишњу размену подигли са нешто испод милијарде евра 2019.г., на готово 2 милијарде евра на крају 2023.г., што је велики напредак и сведочи о потенцијалу који имамо пред нама, да у још већој мери наше економске односе развијемо, а на корист обе државе и оба народа. Такође, овај петогодишњи период иза нас, обележили су велики инфраструктурни пројекти, који су не само додатно повезали наше земље, него су у стратешком и геополитичком смислу ојачали позицију и Србије и Бугарске. Са завршетком последње деонице аутопута од око 20 километара, између Сливнице и Софије, Београд и Софија биће потпуно повезани најмодернијим аутопутем, а наши грађани моћи ће брзо и пре свега безбедно да путују у оба смера, сходно томе и да се упознају и стварају услове за напредак у различитим сферама.
Такође, и Срби и Бугари од 2027.г. ће моћи да најсавременијом пругом и брзим возом путују од Ниша до Будимпеште. Завршетак гасовода „Балкански ток“, омогућио је Бугарској да убира транзитне таксе, а Србији нови правац снабдевања из постојећег извора. Почетак функционисања гасног Интерконектора Србија – Бугарска, Србији је отворио могућност да се први пут снабдева гасом из алтернативног извора, односно из азербејџанских налазишта, као и терминала за прераду течног природног гаса из Грчке и Турске.
Током поменутог периода, након КОРОНА вируса, интензивирана је сарадња у области културе и било је видно појачано присуство више српских еминентних личности, организација и институција, који су у Бугарској на најбољи начин представили српску традицију и културу, те тиме допринели још већем степену нашег повезивања и зближавања. Иницијатива на коју сам посебно поносан, коју смо покренули са највишим представницима БПЦ, је велика литија, којој присуствује више стотина православних верника из Србије, Бугарске и других држава из региона, и која се од 2021.г. одржава након пресвлачења моштију Св. Краља Милутина (29.10.), које су већ више од 550 година у цркви Свете Недеље у Софији.
Упркос напорима за зближавање – од инфраструктурних пројеката до различитих друштвених, религиозних и културних догађаја – изгледа да Софија и Београд остају удаљени на званичном политичком нивоу? Који је разлог томе? Можемо ли да га тражимо у догађајима у Северној Македонији и на Косову, које наше две државе тумаче на различите начине?
Не бих рекао да постоји удаљење или неки раздор на највишем политичком нивоу. Погоршање политичко-безбедносних услова на глобалном нивоу, дешавања у Украјини и на Блиском Истоку, довели су до тога да централно место у спољној политици већине држава преузму нека друга питања и теме, те се у том смислу може рећи да се то одразило и на наше билатералне односе. Такође, одсуство стабилне владе у Бугарској, што је увек предуслов за бољи и интензивнији рад између две државе, такође је утицало да можда изгледа да се на том билатерелном плану крећемо нешто спорије у протеклих годину дана. Са друге стране, чињеница је да је Република Бугарска, у три за нас стратешки важна питања у протеклом периоду (гласање за домаћина ЕХПО 2027, чланство тзв. државе „Косово“ у Савету Европе, и Резолуција о Сребреници у УН) заузела позицију која је била потпуно супротна интересима Републике Србије, и не могу да кажем да смо тиме били обрадовани и задовољни. Када је реч о Републици Северној Македонији, више пута чуо да ваши аналитичари и упућени у регионална збивања оптужују Србију за некакав утицај и за диктирање шта ће да ради Влада СМ.
Могу само да кажем да такви ставови нису засновани на аргументима, већ на произвољним и недобронамерним тумачењима. Једини интерес Републике Србије ка СМ, јесте да имамо добросуседске односе, разумевање и пријатељство и да на нашем путу ка ЕУ будемо уједињени у раду и заједничким пројектима, у усавршавању нашег законодавства и у обезбеђивању више радних места. Србија и њене институције нису се и неће се мешати у ваше билатералне односе и са великим нестрпљењем очекујемо да се две наше суседне државе договоре и реше одређене несугласице, јер без стабилности целог региона, нема потпуног напретка и развоја ни једне од појединачних држава.
Шта на разумете у вези са бугарском позицијом о Косову?
Када говоримо о нашим различитим мишљењима и позицијама у вези са Косовом и Метохијом, прво желим да бугарској јавности мало појасним и приближим ствари, јер сам уверен да се често или не знају праве чињенице или се барата полу информацијама. Приштина инсистира на називу „Косово“, који није историјски назив наше јужне покрајине. Право име и историјски тачно име је Косово и Метохија, а разлог за отпор и љутњу Приштине сваки пут када се помене реч „метохија“ лежи у чињеници да „метохија“ означава црквени посед. У нашем случају посед не било које цркве, већ Српске православне цркве. Додаћу само да СПЦ на Косову и Метохији, дакле на територији од око 10 000 квадратних километара, има преко 1300 цркава и манастира, од којих већина датира из 13. и 14. века. Само од 1999.г., око 155 цркава и манастира СПЦ на Косову и Метохији су или потпуно насилно срушени или су девастирани и тешко оштећени, а ове године, непосредно пред Васкрс, привремене институције у Приштини забраниле су улазак групи српских владика и митрополита, и српском патријарху, и њихову посету седишту СПЦ које се налази на Косову и Метохији.
Република Србија не очекује да Бугарска промени свој став. Ми смо свесни да сте ви били међу првим признавачима једнострано и нелегално прокламоване независности за нас лажне државе „Косово“, као и да сте по бројним питањима веома активна подршка институцијама „Косова“. Ви сте суверена држава и ваше је право да сами одређујете правце своје спољне политике. Ми желимо да као наш сусед и као до сада перципирана братска и пријатељска држава, барем разумете и подржите минимум српске позиције овог за нас стратешког националног питања, а посебно у контексту императива очувања регионалне стабилности и безбедности.
У ситуацији када Република Србија и њене институције, па и ја као представник државе и МСП Србије, континуирано чињеницама и аргументима показујемо све гори и тежи положај Срба и другог неалбанског живља на КиМ, када приштинске институције месецима не дозвољавају да српска роба уђе на КиМ, када се забрањује употреба динара на КиМ, када се спроводи полицијска репресија која подсећа на доба најјачег фашизма и дивљања нацистичких хорди на нашим просторима, када се пуца на српску децу и када се српска деца рањавају док се припремају за дочек рођења Исуса Христа, када за то нико не одговора и када нема никакве осуде, када се врши нелегална експропријација и црквене али и приватне имовине Срба који су остали да живе на КиМ, када се врши свакодневна тортура, хапшења и неоснована малтретирања чак и жена и деце, и појачавају притисци чији је циљ да се Срби иселе и оду са својих вековних огњишта, Република Србија не може да буде задовољна и срећна када се даје подршка да „Косово“ уђе у Савет Европе, организацију која се приоритетно бави питањем људских слобода и права.
Резолуција ОУН о геноциду у Сребреници нашла се у бугарским медијима највише због скандала да ли је било настојања бугарског премијера ка нашем представнику у Њу Јорку да гласа «уздржавам се», при чињеници да је наша земља била коспонзор резолуције. Какво је Ваше мишљење по овој теми?
Не желим да улазим у медијске спекулације у вези са дешавањима током процеса усвајања Резолуције о Сребреници. И у овом случају желим само да бугарска јавност чује српски став, став који смо веома јасно и аргументовано предочили свим нашим партнерима, па и надлежним институцијама Републике Бугарске. Као и у случају Косова и Метохије, Србија није очекивала подршку својој позицији, него подршку принципима, правилима, одредбама и законима међународног јавног права, Повељи ОУН и другим споразумима који деценијама, а неки и вековима, уређују понашање у међународним односима. Управо у случају гласања па и током самих припрема за гласање о Резолуцији о Сребреници, прекршено је све поменуто. Згажена су правила и ОУН и других организација, али је згажен и Устав БиХ, као и сам Дејтонски споразум, чији је један од гараната и Република Србија.
Прво и основно је да се у припрему па и сам процес и процедуре гласања, ушло без сагласности председништва БиХ, као и без консултација са Републиком Србијом као једним од гараната Дејтонског споразума. За неупућене, појаснићу да БиХ нема председника већ колективно председништво, које чине 3 члана. Свака одлука, а посебно одлука по овако једном осетљивом питању, у председништву БиХ мора бити донета консензусом, што у овом случају није било испоштовано, односно српски члан председништва није се сагласио са оваквом иницијативом. Даље, само гласање је из СБ ОУН, измештено у ГС ОУН, због очекиваног вета у овом телу. Чак и у ГС ОУН, свесни чињенице да ће се Србија и Република Српска жестоко борити за сваки глас, промењен је уобичајени начин гласања. Односно, процедуре су установљене тако да се максимално олакша изгласавање резолуције, а да се при томе не води рачуна о томе да се управо тиме отварају старе ране и уместо мира и сарадње у БиХ уносе немир, страх, неизвесност и напетост.
Република Србија никада није негирала страшне злочине који су почињени у Сребреници. Наше институције су својевремено усвојиле адекватну резолуцију којом су злочини осуђени, и одата је пошта невиним жртвама. Дакле, никада нисмо негирали злочин али смо били против да се користи термин геноцид, да се целом српском народу намеће кривица и да се цео српски народ прогласи геноцидним, те да се то касније искористи да се потпуно укине Република Српска. О томе су се у нашу корист више пута изјаснили и водећи светски експерти у области међународног права, и највећи познаваоци појма геноцида, који су такође потврдили да се десио страшан злочин, да је повређено ратно право, али да се не може говорити кроз термин геноцида. Такође, наш председник је 2015. године отишао у Сребреницу, на позив руководства БиХ, пре свега његовог бошњачког дела, и након поклона жртвама и полагања цвећа на споменик жртвама, био је готово линчован. Увек смо истицали важност помирења и кажњавања свих оних који су чинили злочине. У том смислу смо урадили све да се сви који су оптужени, пронађу и адекватно казне. Са друге стране, никада се није говорило о чињеници да је у Сребреници и суседних неколико општина, у периоду од 1992. до 1995.г., почињен огроман злочин над српским цивилима, над око 3500 жена, деце, стараца, и војника, који су брутално ликвидирани. Овај факт не оправдава злочин који је почињен над Бошњацима, али је поражавајуће да када говоримо о српским жртвама континуирано наилазимо на зид ћутања, чак и када се ради о бруталним злочинима над најневинијом категоријом, децом.
Када је у питању само гласање о Резолуцији о Сребреници, желели смо, како сам већ рекао, минимум разумевања и поштовања српске позиције. Разумевање смо више од свега очекивали од својих суседа, јер живимо у истом региону и сви се подједнако морамо ангажовати да у њему сачувамо мир и стабилност. Како наш председник, Александар Вучић често уме да каже, „мир морамо да сачувамо готово по сваку цену“. Нажалост, тог разумевања, изузев Мађарске, није било. Суседи су гласали за, а неки су били чак и коспонзори резолуције, што је био случај и са Бугарском. Да резимирам, ако желимо искрено да живимо у пријатељству, слози и љубави, ако желимо да своју децу васпитавамо на моралним начелима, колико год да је тешко и колики год да су притисци, морамо остати заједно, усправни у одбрани принципа, правила и поставки међународног права и Повеље ОУН. Морамо се борити против двојних стандарда, који су све присутнији у међународним односима, у којима је једнима нешто забрањено, док је другима дозвољено у готово идентичним ситуацијама.
Надам се да ће се веома скоро у Бугарској формирати стабилна и дугорочна влада, и да ћемо заједничким напорима наставити да радимо на стварању услова да наши млади остану у региону, да им обезбедимо услове за леп живот, радна места и адекватне плате, одличну здравствену заштиту и најбољу путну инфраструктуру, да могу да путују и да се упознају. Очекујем да ћу својим преданим радом у МСП Србије у Београду, наставити да доприносим јачању наших односа, разбијању предрасуда, разумевању, па и решавању и оних питања која до сада нису решена, а на радост народа са обе стране границе. Верујем да ће у том послу у великој мери помоћи држављани Србије који живе и раде у Бугарској, а који су својим дугогодишњим и квалитетним присуством рекли све о српском карактеру и менталитету и који су прави представници своје државе. Такође, уверен сам да ће српски држављани бугарског порекла, који живе у Србији, наставити да буду најбољи мост између две државе, и да ће кроз слободно изражавање своје културе и свог језика, чувањем својих корена, својим радом и односом према држави у којој живе, допринети да се Република Србија још више развије и да кроз тај развој у још већој мери омогући бољи и квалитетнији живот свим својим грађанима, укључујући и бугарску националну мањину.
