Poslednji paragraph iz teksta za prethodnu fazu projekta, a vezan za pojmove ,,laž i krađa kao praksa” glasi: …Nadalje, ako su postavljeni na već postojećim konstrukcijama, mogli bi pružiti alternativne načine na osnovu kojih bi neuspeh, empatija ili pak različite vrste ranjivosti, mogli pružiti nove alate odupiranja ukupnim moćima potrošnje koji potiču iz političkih i ekonomskih mašinerija.
Ovaj tekst je napisan krajem januara 2020. godine. Već krajem februara dogodila se korona. Virus se proširio čitavim svetom. Tokom trajanja ovog virusa mnogu ljudi su izgubili živote, a neisvesnost koja nas i dalje svakodnevno prati, čini nas više osetljivim u poređenju sa tim kakvi smo bili pre situacije sa virusom.
Osetljivijim zasigurno u pozitivnom smislu.
Svakodnevno dobijamo informacije o posledicama trenutne situacije. ,,Posledice” se uglavnom vezuju za ekonomsko stanje društva.
Čini se da nas je situacija sa virusom korona dovela do toga da konačno razmislimo o nekim ključnim pitanjima koja čine našu svakodnevnicu i da se još jednom, možda po poslednji put, zapitamo da li i dalje želimo da živimo u svetu čija je budućnost već dobro poznat scenario?
U kontekstima laži i krađe, često pomislim da su to zapravo dve najosnovnije vrednosti savremenog društva. Dovoljno je uzeti za primer gotovo sve današnje kulturne institucije, npr. svetske muzeje, i pročitati listu njihovih glavnih sponzora. Tu se, uglavnom, navode velike naftne kompanije, pa čak i one kompanije koje u svojoj istoriji finansiranja igraju veliku ulogu u svetskim ratovima isključivo iz interesa.
Kada to znamo onda moramo dovesti u pitanje ono što je neizbežno: kakva je uloga pojedinca u tom društvu? Koliko taj pojedinac ili čitave društvene grupe, da ne govorim o manjinama!, u bilo kom društvenom sistemu širom planete imaju bilo kakvo pravo glasa ili u najširem mogućem smislu snage da uopšte promene sisteme koji su se decenijama razvijali tokom prošlog i onda nastavili tokom ovog veka.
Velike korporacije iza kojih stoji vrlo mali broj neverovatno moćnih ljudi odlučuju o budućnosti naše planete i neizbežno o budućnosti svih živih bića na toj planeti.
Smatram da virus korona pruža prostor u kome mogu nastati nove ideje putem kojih će se stvoriti prostori za otvaranje dijaloga, formiranja diskursa i najposle, koji će pružiti mogućnosti promene jednog sistema koji sam po sebi nikako nije dobar, a čiji je ishod zastrašujući. Sada je na nama da prepoznamo taj trenutak i da uradimo nešto sa njim.
Upravo u takvim pruženim uslovima, važno je krenuti od manjih koraka, uvek pred sobom imati predstavu razvoja veće slike sebe kao pojedinca kao dela društvene zajednice.
Uloga umetnosti je da sa svojim sadržajima paralelno prati razvoj situacije i da kao dužnost i kao svoj osnovni zadatak ide korak ispred prateći moto Jozefa Bojsa da je svako ljudsko biće umetnik. Samo tako umetnost prestaje da bude čisto elitistička i postaje isključivo aktivistička.
Tokom VI faze rada na projektu ,,Laž i krađa kao praksa”, umesto planiranih intervencija u javnom prostoru, grupa od šest umetničkih saradnika će kroz nove zadatke nastaviti da se međusobno povezuje i nastavi sa osnaživanjem formiranog kolektivnog tela, ovog puta u kontekstima situacija povezanih sa razvojem virusa korona. Cilj ovih zadataka su preispitivanja, samorefleksije i neizbežne kritike kroz prizme procesa dokumentacije, pomoću kojih ćemo pokušati da ostavimo trag koji će zasigurno imati nekog odjeka u najširim kontekstima budućih razvoja čovečanstva današnjice. Možda kao nekih vrsta pobeda ili potpunih krahova.
I na samom kraju želeo bih da završim ovaj uvodni tekst za fazu VI projekta ,,Laž i krađa kao praksa” sa tekstom En Koten koji sam imao prilike da pročitam u njenoj knjizi Lather in Heaven iz 2016. godine:
Lepota ne može da laže, a da ne izgubi potpunu egzistenciju. I onda, naravno, mogli biste reći da je lepota laganja u tome što menja vaše kompletno postojanje.
Darko Dragićević
Koncept: Darko Dragičević, Zorica Milisavljević
Umetnički direktor: Darko Dragičević
Menadžer projekta: Zorica Milisavljević
Direktor projekta: Frank Bauman
Umetnički saradnici (i učesnici u radionicama): Stevan Beljić, Miloš Janjić, Katarina Kostandinović, Lana Pavkov, Dušan Savić, Ana Vuković
Laž & krađa kao praksa je projekat Goethe-Instituta u Srbiji u okviru platforme Next Generation.


Laž i krađa kao praksa – ka stranici projekta
Original Article