Delo Sibile Bergeman je izuzetno raznovrsno – pored reportaža, pejzaža i gradskih prizora, ona se intenzivno bavi i fotografskim portretima. Međutim, postala je poznata pre svega kao modna fotografkinja. Od 1970. je fotografisala za „Sibile – časopis za modu i kulturu” koji je osnovan 1956. godine u NDR i kojem je Sibil Bergeman ostala verna sve do 1995, kada je prestao da izlazi. Fotografijama za „Sibile” je postala poznata širokoj publici. Već se u ranim radovima nazire osnovni stav Bergemanove koja nastoji da uhvati više od puke pojavne stvarnosti. Njeni radovi, koji deluju kao snimci trenutka, brižljivo su komponovani i inscenirani. Retko je fotografisala u studiju; svoje modele je uglavnom smeštala na javna mesta, ulice ili ispred industrijskih građevina. Fotografije Sibil Bergeman svoj intenzitet i moć slike crpu iz sračunatog kontrasta između mode, modela i okruženja koji potiču iz različitih sfera stvarnosti. Njen kreativni učinak pojačava te suprotnosti kako bi se otkrili dodatni slojevi interpretacije prikazanog, a posmatrač mogao da otkrije iznenadne i neretko nadrealne momente. Pri tom njeni modeli ne deluju kao manekeni koji koketiraju i ponašaju se izveštačeno, što je bio čest slučaj kod mnogih kolega sa Zapada. Štaviše – sasvim u duhu slike o ženi iz NDR koja joj je bila bliska – prikazuje samouverene, pametne žene, pri čemu ne sledi državni diktat prikazivanja socijalističkog društva u NDR. U nekoliko navrata bila je meta kritike Komiteta žena Jedinstvene socijalističke partije Nemačke: „Naši ljudi ovako ne izgledaju”, što je i sama priznala 2.11.2007. u emisiji „Stilski prestup” Radio-televizije Berlin-Brandenburg. U okruženju časopisa „Sibile” se tako snagom njenih priloga razvio specifičan pravac modne fotografije koje su stilski bile bliske fotografijama za reportaže i portrete i koje sve do danas podjednako snažno deluju na publiku.
Nakon Ujedinjenja Nemačke, Sibil Bergeman nije promenila svoj način rada, bez obzira na to što je nekadašnja crno-bela fotografija zamenjena kolorfilmom: u svojim pejzažima i gradskim prizorima, u portretima i modnim fotografijama, ona i dalje traga za posebnim trenutkom ili za posebnim mestom. Trenutno fotografiše za časopise „Geo“, nedeljnike „Di Cajt“, „Der Špigel”, „Štern” i „Njujork tajms magazin”. Njena studijska putovanja su je odvela u različite zemlje Afrike, Amerike i Azije.
U njenim foto-reportažama nije primarna potera za motivima unapred definisanih tema – ona ne fotografiše ni katastrofe, ni senzacije, od velikih gestova draži su joj tihi momenti ispunjeni atmosferom. Za svoje slike bira pre svega nespektakularne scene na marginama središnjih zbivanja, pretežno sporedne epizode koje neretko više govore i predstavljaju snažniji simbol od glavnog događaja. Na taj način, suvereno i instinktivno, budno posmatrajući pronalazi tačku u kojoj se čovek i njegovo okruženje spajaju u onu konstelaciju koja otkriva skrivene konotacije. Onaj ko percipira samo odraz u prvom planu, na površini, prenebregava dublji estetski i psihološki cilj slike. To je slučaj i sa portretima; oni svedoče o duševnom uosećavanju i analitičkom proučavanju ličnosti, o poštovanju i empatiji, što pre svega dokazuje impresivna serija portreta psihički ometenih glumaca. Sibil Bergeman iza puke životne stvarnosti razotkriva sliku koja verno prikazuje skriveni smisao u stvarima i ljudima.Original Article
