Zaustavili su se nasred druma; kuća se nalazila dublje u selu, okolo nije bilo ničeg. Žandarmi i policajci su krenuli u pravcu kuće Ulmovih. A onda su se čuli pucnji… Potom su pozvali kočijaše i naredili im da gledaju. Prvo su ubili sinove Haima Goldmana, pa njega, pa su onda ubili Juzefa i Viktoriju Ulma. Jedan Nemac se obratio kočijašima: „Gledajte kako ginu poljske svinje koje pomažu Jevrejima”. Posle nisu znali šta da rade s decom… Sa šestoro Viktorijine i Juzefove dece. Onda je nemački narednik rekao: „Nećemo da imate probleme u selu”. I ubili su svu decu, jedno po jedno. Čovek, koji je svedočio o tome govorio je: „Čuli su se pucnji, vriska, kuknjava. Bilo je potresno”.

Zašto su Juzef Ulma i njegova žena tako postupili? Zašto su odlučili da prime u kuću porodicu Goldman? Haima, glavu porodice, čoveka od bezmalo osamdeset godina, trgovca iz obližnjeg Lanjcuta, njegove odrasle sinove, njegove ćerke, unuku. Zašto su tako odlučili? Da li su se odazvali na apel Poljske države u ilegali, da je moralna obaveza Poljaka da pruže pomoć našim sunarodnicima Jevrejima, građanima Poljske  kako bi izbegli smrt? Da li je razlog bio to što su poznavali Haima Goldmana i njegovu porodicu? Jer, u toj maloj sredini svi su se poznavali.Možda su se vodili biblijskom pričom o dobrom Samarićaninu, koja je bila podvučena u Bibliji, pronađenoj u kući Ulmovih. Ne znamo… Niko ne zna odgovor na to pitanje. Jedno je sigurno. Juzef Ulma je bio običan potkarpatski seljak, zemljoradnik. Bistar, inteligentan. Završio je četiri razreda osnovne škole, a kasnije i poljoprivrednu školu. Bio je uzoran domaćin, voleo je pčelarstvo, gajio svilenu bubu. Danas bismo rekli da je bio uticajan u svojoj sredini. Ovaj muzej je značajan i divan, između ostalog, zahvaljujući tome što je pun fotografija koje je napravio Juzef, fotografija na kojima su ovekovečeni i njegovi jevrejski susedi, njegovi jevrejski gosti koje je primio u svoj dom i sa kojima je zajedno stradao.

Ovo je izuzetno potresan muzej. Veoma sam zahvalan i hvala u ime Poljske, u ime svih mojih sunarodnika, svima onima koju su učestvovali u njegovom stvaranju. Svima koji su doprineli da bračni par Ulma, nihova porodica i svi oni koji su pomagali svojim pobratimima, svojim sunarodnicima jevrejskog porekla prežive masakr za vreme Drugog svetskog rata, kada su im nemački nacisti potpisali smrtnu presudu. Hvala što je ovaj muzej spomenik svima njima. Hvala, jer je Poljskoj, isto kao i istorijskoj pravdi, ovakav spomenik bio potreban.

Naši narodi – poljski i jevrejski – živeli su na ovoj zemlji hiljadu godina. Tih hiljadu godina zajedničke istorije našlo se pred strašnim ambisom – pred Holokaustom na poljskoj teritoriji, okuparanoj od strane Nemaca. Logori smrti, te crne stranice istorije jevrejskog naroda. Mnogo ljudi dolazi u našu zemlju da obiđe logor Aušvic-Birkenau i druga svedočanstva velikog uništenja, koje su opomena celom svetu šta znači mržnja, šta znači bolesna ideologija i šta je sve u stanju da uradi čovek zatrovan tom ideologijom. Na svu sreću, u poslednje vreme u našoj zemlji nastaju i druga mesta, koja pokazuju ono što je u istoriji bilo dobro, ono što je bilo lepo čak i u najtragičnijoj istoriji. Jedno od tih mesta zasigurno je i ovaj muzej – muzej bratstva, milosrđa i zajednice. Lokalne zajednice, zajedničke domovine i međusobne privrženosti.

A možda je Juzef Ulma primio u svoj dom porodicu Goldman zato što se njihov sin, isto kao i on, borio za Poljsku 1939. godine? Možda zato što se hiljade poljskih građana jevrejskog porekla borilo za Poljsku 1918, 1919, 1920, 1939. godine, pa i kasnije? Borili su se, jer je Poljska bila naša zajednička otadžbina, u kojoj su rođeni, u kojoj su odrastali i živeli. U kojoj se, na sreću, za vreme te strašne tragedije kao što je Holokaust – pokušaj, kako su to hitlerovske vođe cinično nazivale, „konačnog rešenja jevrejskog pitanja” – našlo hiljade Poljaka koji su bili na visini zadatka, dostojna braća i sunarodnici. Milosrdni ljudi, osetljivi na zapovest koju nam svima nalaže hrišćanska religija: ljubav prema bližnjem. Na sreću, bilo je ljudi kojima nije manjkalo te ljubavi, uprkos velikom riziku, riziku smrti – jer u okupiranoj Poljskoj je za pomoć Jevrejima pretila smrtna kazna, kao nigde na svetu, a kazna se dosledno izvršavala. Bilo je na desetine, na stotine takvih porodica; hiljade ljudi koji su zbog pomoći svojim pobratimima, svojim sunarodnicima, platili životom.

I danas, kad se prisećamo tih dramatičnih vremena i tih hiljada godina zajedničke istorije, neka put kroz te godine bude ono što se danas može videti u Poljskoj, slobodnoj i nezavisnoj, koja ne zaboravlja svoju istoriju. Muzej istorije poljskih Jevreja POLIN u Varšavi, u kom su predstavljene i one lepe i one tužne stranice istorije, nemački nacistički koncentracioni logor Aušvic, ali i Muzej u Markovi, izuzetno važno mesto na trasi zajedničke istorije. Muzej koji na tragičan način predstavlja najjače znamenje Prijateljske Poljske, gde je prijatelj za prijatelja, brat za brata, čovek za čoveka bio spreman da da život. Neka ovo što smo danas čuli bude dokaz da je to istina. Da čak ni nemački primer strahote, kao što je streljanje porodice Ulma i porodice Goldman, koja se kod njih skrivala, nije naterao građane Markove, koji su i sami imali porodice i želeli da prežive, da izdaju Jevreje koje su skrivali. Uprkos toj tragediji, ovde u Markovi se do kraja rata skrivao 21 Jevrejin.

Ovo je važno mesto za Republiku Poljsku, jer se ovde, kao u sočivu, sažima ono što je jedan od razloga da mi kao Poljaci možemo biti ponosni. Bilo je, dakle, među nama onih koji su bili više nego pristojni, koji su bili junaci i treba da stoje rame uz rame sa onima koji su se, s puškom u ruci, borili i ginuli za slobodu Poljske. Nema razlike: i jedni i drugi su dali život za drugog čoveka i za slobodu. Jer sloboda znači dostojanstvo. A to što su skrivali svoje susede, poznanike , pa čak i nepoznate ljude, to je bio dokaz nepristajanja na okrutnost, na poniženje, mržnju – sve ono što su nemački nacisti doneli u našu zemlju – na antisemitizam, sa kojim nisu želeli da se pomire i sa kojim se nisu pomirili do kraja života.

Kao predsednik Republike Poljske želim danas jasno i glasno da kažem: svako ko izražava i seje mržnju među narodima, svako ko izražava, seje i podstiče antisemitizam, gazi po grobu porodice Ulma, gazi sećanje na njih i sve ono što su oni kao Poljaci žrtvovali, dajući život za dostojanstvo, poštenje, pravdu i elementarno poštovanje koje zaslužuje svaki čovek. Neka ovaj muzej, pored ostalih, bude za sve nas veliko svedočanstvo tragične ali dobre uspomene i upozorenje na ono što mržnja i prezir mogu da naprave od ljudi.

Moglo bi se još samo reći: dobro je što je u svemu tome i Poljska vlada u ilegali ostala čvrsta. Jer onaj koji je najverovatnije prijavio porodicu Ulma i njihove goste, jevrejske susede, nije dugo poživeo. Oni su stradali u noći između 23. i 24. marta, a Poljska država u ilegali je 10. septembra te iste 1944. godine presudila kolaborantima. Kasnije je uhvaćen još jedan krvnik – onaj, koji je upucao najmanje troje dece. Uhapšen je i osuđen na smrtnu kaznu, koja je prvo preinačena na doživotnu robiju, a potom na 25 godina zatvora. Umro je u zatvoru u Bitomu. Dobro je što je poljska država mogla da sprovede elementarnu pravdu za ubistvo. Svaki ubica mora da okusi pravdu. To radi svaka poštena, pravna država. Kao što nijedna poštena, pravna država ne sme tolerisati poziv na mržnju, nacionalizam, ksenofobiju. Verujem da Poljska to nikada neće tolerisati. I kao što su danas država Izrael i njeni tvorci, poučeni dramatičnim iskustvom Holokausta, odlučili da nikad ne napuste nijednog svog građanina i da će po svaku cenu voditi računa o sigurnosti svakog Jevrejina, tako i mi Poljaci, i naša država treba da činimo isto to.

Neka i za nas, kao i za jevrejski narod, tragedija koja se dogodila za vreme Drugog svetskog rata bude dramatična lekcija. Lekcija, iz koje ćemo izvući zaključke i mi, i budući naraštaji, kojima moramo da prenesemo istinu. Istinu o Holokaustu; istinu o onome što se dogodilo; istinu o junaštvu, ali ponekad i tužnu istinu o lupeštvu. Jer istina gradi bratstvo među narodima i omogućava stvaranje prijateljskih veza. Jer dobra budućnost može da bude zasnovana samo na istini.