Urbana istorija Šanghaja sabira se oko različitih oblika susretanja Zapada i Istoka, razvoja bankarskog sistema pod uticajem zapadnih banaka i njihovog poslovanja, kao i rasta novih oblika ekonomije kulturne industrije (štampa, marketing, izdavaštvo) i industrije zabave (muzika, ples, kocka, itd.). Promena granica identiteta zajednica koje su živele u Šanghaju, imala je jednu konstantu – istu naklonost ka konzumiranju komercijalne „kulture“, opčinjenost novim proizvodima i novim pravilima u sektoru usluga. Kompleksi restorana, pozorišta, bioskopa, balskih dvorana, kao i posteri, kalendari, slike, oglasi i reklame u novinama i na radiju, prenosili su „nove poruke“, „zavodili“, „napadali čula“, „opsedali misao“ i provocirali. Šanghaj je, sa jedne strane, bio centar slave, liksuza, komfora, modernosti, a sa druge strane, centar njihovog naličja. Upravo iz tih razloga Šanghaj je slovio kao mesto za koje se istovremeno govorilo da je i „raj i pakao“ na zemlji.
Tokom godina, stvarao se imaginarni prostor „modernosti“ u koji se ulazilo kao u neki „dućan“. Tu se nudilo sve – od najjeftinijeg do najskupljeg, od najbizarnijeg do najuzvišenijeg, od najmanjeg do najvećeg, od najlepšeg do najružnijeg. Bazična struktura urbanog života, koji više nije ličio ni na šta poznato, promenila je način vođenja svakodnevnog života većine stanovnika Šanghaja. Promene su bile tako velike da su nepovratno menjale „geografiju duše“ običnih ljudi. Čajdžinice i kurtizane zamenjeni su plesnim dvoranama, javnim kućama, kabareima; tradicionalne kineske igre zabavnog tipa (najpoznatija je bila mađijang) zamenjene su kazinima i konjičkim trkama. Imaginacija, snoviđenje i realnost Šanghaja rodili su predstavu o Šanghaju kao gradu „modernih devojaka“, dekadentnih Evropljana, kineskih ganstera, obaveštajaca, ilegalnih pokreta, izbeglica, džeza, velikana svetske umetničke scene. Nastajali su stereotipi koji su govorili o „pariskom talasu u Šanghaju“, o „Holivudu Istoka“. Tome su išli na ruku: slike šanghajskih devojaka sa kalendara za 1930. godinu, film Orsona Velsa „Dama iz Šanghaja“, kineski film „Anđeo na putu“ (1937), u kojem je igrala šanghajska pop-zvezda, poznatija kao „zlatni glas“ – Džou Sjuen. Negovana je i razvijana lepeza neverovatnih emocija, koje su i na Istoku i na Zapadu budile želju da se bar za trenutak bude deo tog „dekadentnog Šanghaja“, „bisera Istoka“. Na Zapadu je Šanghaj osvajao svojim šarmom, budio „orijentalne fantazije“ i nezasitu glad za „šanghajskim ukusima i mirisima“.
Fotografije, posteri i slike koji su predstavljeni ovom izložbom, samo su delić „magične privlačnosti“ jednog grada, čiji je život iz korena promenio lice Kine.
Prof. dr Radosav Pušić
