Na večeri u rezidenciji norveškog ambasadora u Beogradu nedavno je prekršen diplomatski protokol. Nekoliko ambasadora sa suprugama, jedan srpski ministar, dva novinara i jedan bankar tražili su da vide kuvara: kada je šef Dejan Maksimović Maks izašao pred goste – pozdravili su ga aplauzom. Izgled, ukus i maštovitost jelovnika ostavili su te večeri snažan utisak, pa je izlazak šefa iz kuhinje među goste ličio na pozdrav umetniku posle neke sjajne pozorišne predstave.
– Radije ću se odreći skupe službene limuzine, ne moram da se vozim u mercedesu ili BMV-u, ali bih se teško odrekao kuvara – rekao mi je jednom prilikom ambasador Norveške Arne Bjornstad. To je sasvim u skladu sa odavno utvrđenim nacionalnim kursom: novac prikupljen od poreskih obveznika štedljivo se deli tamo gde je najpotrebnije. Javnost loše ocenjuje svaki luksuz javnih funkcionera, odavno su norveški zvaničnici počeli da lete ekonomskom klasom i da odsedaju u skromnijim hotelima. Ali kada je reč o trošku koji podnose radi očuvanja svoje međunarodne reputacije, tu se više ne gleda u svaku krunu.
U Oslu se dobro zna da je kreativna kuhinja odličan instrument za posredovanje u međunarodnom pregovaranju, za šta su se Nordijci visoko specijalizovali. Još otkad su uspeli da za isti sto dovedu predstavnike izraelske vlade i čelnike Palestinske oslobodilačke organizacije, Norvežani su stekli reputaciju diplomatskih ledolomaca. Majstori su da podstaknu zvanice na konstruktivan dijalog. Ako je nadaren i maštovit, kuvar može u ovom poslu mnogo da pomogne.
Šef kuhinje u norveškoj rezidenciji u Beogradu počeo je svoju karijeru u Beogradu, kasnije je radio u Nemačkoj i Španiji, a već tri i po godine priprema poslovne i diplomatske ručkove i večere za goste norveškog ambasadora. Kaže da mu ovaj posao više prija nego da radi u restoranu rangiranom Mišlen zvezdicama. Svoja dela kreira u „miru i apsolutnoj slobodi”. Sve što spremi može potom da izloži u virtuelnoj formi. Na adresi norveške ambasade (www.norveska.org.rs) pod rubrikom „Recepti za pripremu jela iz naše rezidencije” lako se nalazi ono što preporučuje Dejan Maksimović Maks.
To je visoka i skupa kuhinja za virtuelno uživanje, ali ima recepata koji se za specijalne prilike mogu pripremiti i kod kuće.
U stvarnosti je doživljaj uzbudljiv. Razgovor oživljava čim stigne prvo predjelo i pažljivo probrano vino. Kada se na tanjiru ispred svakog gosta pojave losos i mus od zelenog brokolija, uz malo crvenih kockica od cvekle, prizor apstraktne slike izaziva komentar. Kad se prvi zalogaj zalije pažljivo odabranim vinom, to je već prilika za razmenu mišljenja i ozbiljniju diskusiju. Led je probijen pričom o neobičnim gastronomskim kombinacijama koje Maks obeležava diskretnim norveškim tonom.
Pre neki dan bila sam jedina gošća na neobičnom poslovnom ručku u rezidenciji u Tolstojevoj. Dva domaćina i jedna gošća: ambasador Arne Bjornstad i šef kuhinje Dejan Maksimović Maks trudili su se da mi objasne kako u diplomatiji funkcioniše veza između kuhinje i trpezarije.
Pitam ambasadora Bjornstada ko dolazi na večeru, po kom kriterijumu se komponuje lista zvanica, kako se raspoređuje mesto sedenja i kako se sve to uklapa u famozni norveški posrednički mirovnjački recept.
„Gledam da na večeri bude neko iz vlade ili iz neke druge institucije, kao što su sud ili univerzitet, pozivam i nekoliko svojih kolega (ambasadora), ponekog novinara ili predstavnika iz NVO, i nekog iz preduzetničkog sektora, bilo da ta zvanica rukovodi privatnom srpskom, bilo stranom firmom”, kaže ambasador.
Podrazumeva se da je raspored za stolom unapred određen: sedećeš pored osobe suprotnog pola, najčešće pored nekog koga uopšte ne poznaješ lično, i s kojim možeš da komuniciraš na engleskom jeziku. Cilj je da zvanice među sobom sklope kontakt, a ne samo da se domaćin druži sa gostima.
Postoje mnoge teorije koje pokušavaju da otkriju odakle dolazi norveška pregovaračka snaga. Često se naglašava neobična činjenica da se na domaćem terenu sve važne političke odluke donose konsenzusom. Postoje razlike između opozicije i vlasti, ali i jedni i drugi vode podjednako računa o nacionalnom interesu.
Instituti koji proučavaju da li je „Norveška formula” na globalnom nivou i dalje delotvorna ističu prednosti i mane ove skandinavske zemlje. Norvežani su strpljivi, diskretni pregovarači, spremni da ulože velika sredstva da bi misija uspela. Nisu bili kolonijalna sila, ne ponašaju se kao sudije, premda je Norveška članica vojne alijanse, a Jens Stoltenberg, bivši premijer, generalni sekretar NATO-a. Često se ističe i činjenica da Norveško ministarstvo spoljnih poslova gaji podjednako bliske veze sa zvaničnim visokorangiranim političarima i sa neformalnim i nepoznatim članovima malih klubova, novinarskih portala, istraživačkih centara i svakojakih organizacija civilnog društva. Kad raspoređuje goste na večeri, norveškom diplomati je najčešće stalo da dođe do neposrednog kontakta između onih ličnosti koje nikada nigde nisu imale priliku da se sretnu.
Beograd je treće najpoželjnije mesto za norveške diplomate najvišeg ranga zbog toga što ga smatraju interesantnim mestom između istoka i zapada, gde su procesi (energetska sigurnost, pristupanje EU, vojna neutralnost ili opredeljenost …) još u začetku.
